Pozitivni pesimizam

Njoj treba da čuje “biće bolje”. Ja sam bila njena osoba za to godinama. Nisam ni primetila kad sam počela da govorim “Biće nam mnogo gore pre nego što nam bude bolje.”. Tek sam sada povezala da je to moje novo “biće bolje” koje deprimira ljude. A koje meni donosi olakšanje. Jer verujem da je tačno, da je istina kojoj nećemo da gledamo u oko.

Verovala sam da će biti bolje 2006. godine, pa onda svake godine od tada. Verovala sam da će ova zemlja bez mene napraviti nešto dobro 2011, dok ja pravim pauzu od nje. Kada sam odlazila, mislila sam “od ovog ne može gore, može samo biti bolje kada se vratim”. Za samo jednu godinu, Srbija je degradirala koliko za prethodnih 10. Nema to veze sa političkom strukturom, niti ima veze sa bljutavim televizijskim rialiti programom, na kraju ni sa pojedinačnim skandalima koji opsedaju medije da se narod ne bi slučajno bavio bitnim stvarima.

Nema to veze ni sa neinformisanošću. Cela Evropa gori. Brazil gori. Raskrinkavaju se države i korporacije. “I što mi onda ne izađemo na ulicu?”, upitala je jedna divna devojka. Pričala mi je kako je besna jer ova sredina nema ni glavu ipo revolucije u sebi, i što stvarno bitni protesti okupe po dvadesetak umornih i beznadežnih ljudi.

“I šta onda?”, upitala sam je. Gledala me je začuđeno. “Skupiš i svih 9 miliona na ulici. Šta ćemo tražiti? Da se promeni nešto? Dobro. Tražićemo da se stane na kraj korupciji, da se pojednostave birokratske procedure, da se ne proda ili proda Kosovo, da svi imaju jednaka ljudska prava, da se povede računa o životinjama, da se smanji nezaposlenost…Sve je to ok. Ali imaš li ti ideju kako uraditi sve te stvari?”. Gledala me je kao nastavnicu koja će joj dati jedinicu na polugodištu. “Ne mislim da Srbija treba da izađe na ulice. U svakom slučaju, samo se organizuju ekskurzije u Beograd – tvoj predivni grad – polome se izlozi, unište se Terazije, ukradu se patike, viče se za promenama, dobije se obećanje da će se nešto promeniti… I ništa. Ja suviše volim tvoj grad da gledam kako mu to rade. Ne treba ovoj Srbiji još nemira i polomljenih izloga, niti budžetskih sredstava da se troši na obezbeđivanje takvih događaja. Ovoj zemlji treba mladih ljudi koji će znati KAKO mogu da se izvrše promene koje tražie i koji će ponuditi rešenje. Znaš li ti takve ljude ovde? Ja ih ne znam. Oni u našim nesrećnim generacijama ne postoje. Oni tek treba da se naprave. Mi treba da ih oblikujemo i vodimo. Ovde se ništa neće promeniti bez pametnih revolucionara koji neće urlati i paliti, već koristiti legitimne sistemske alate za promenu (koliko god to bilo teško). Takvi alati postoje jer je i samom sistemu interes da se unapređuje da ne bi slabio pasivnom pozicijom – ali smo mi praktično neinformisani o njima. Nije ni stvar u tome da politika to krije. Ne krije niko, ali ljude koji žele promene mrzi da čitaju zakone, a ljude koji čitaju zakone zapravo i ne zanimaju promene.”. Ćutala je zamišljena. Kao da joj ta linija misli nikad nije prošla kroz glavu. Stajala sam zatečena. Verovala sam da svim pametnim ljudima mora da je palo nešto takvo na pamet. Umorio me je moj monolog. “Ljudi ovde to još ne shvataju. Biće nam mnogo gore pre nego što nam bude bolje.”, rekla sam, a onda, posmatrajući njeno poraženo lice koje ne vidi izlaz iz svakodnevnih i najličnijih problema, shvatila sam da ne može da razume zašto je dobro da nam bude još gore. Mogla sam joj pričati kako je jedina razlika između ovoga danas i onog od pre par godine kada sam imala veru u boljitak – vera – koju smo kao nacija izgubili, zajedno sa ponosom, empatijom i još nekim bitnim stvarima koje nismo gubili ni kobnih devedesetih, i da se zarad promena iz mrtvila mora izaći, a to može jedino velikim lomom.

“Ali to nije loša stvar.”, rekla sam. “Na kraju će ipak biti bolje”. Kao ni mojoj majci, ni toj predivnoj devojci nije trebalo da čuje istinu (makar moju ideju istine). Trebalo joj je da čuje da će biti bolje, koliko god to neizvesno izgledalo. Jer “biće bolje” je pasivna odrednica, ne zahteva od tebe ništa. Ne moraš da se trudiš, menjaš, napreduješ – jednostavno da čekaš. Biće nam mnogo gore, pre nego što bude bolje – zahteva trajanje, snalaženje, borbu, emocije… To niko ne želi da čuje. Osim mene. Ja verujem da samo to može da pokrene Srbiju iz masovne apatije u kojoj verujemo da će biti bolje a ništa ne činimo povodom toga.