Hej ti!

Što kliziš svima ko pesak kroz prste,

Pa ne uspevaš da uhvatiš sebe u tome,

Stani!

Volim te!

Stani, molim te,

U svojoj glavi nećeš nigde stići

ako se sapleteš o to što ispleteš u osami…

Ostani!

Još danas i sutra…

I daj mi vremena da te dan po dan molim za još dan po dan,

i da zajedno čekamo da moje obećanje „biće bolje“ postane naša stvarnost,

a da moja vera u tebe postane tvoja stvar.

Hej ti!

Što reflektuješ lik svakog lica dok tražiš svoje

pa ne shvataš da jedina stvar koju gledajuće oko ne vidi je sebe samo,

Trepni!

Ne počivaj!

Ne počivaj – odmaraj,

I sutra biće bolje – svečano obećavam ko mećava nad svećama,

dajem časnu reč očajnice kojoj je smisao život sa tobom u njemu…

Ostani.

Daj mi vreme i nadu,

da mogu da mislim da se moja ljubav računa i da ima težinu

da te zadrži dok se dižeš u nedohvatljivo.

Volim te, moje neuhvatljivo.

Volim te, moja Ti!

When Shit Happens

When shit happens, take a walk in a park.
What will happen if this thing of yours doesn’t work?
The trees will grow, the light will turn dark,
Just as same… in this little park.

When shit happens, find a lazy cat.
Watch it grow bored of every game it played.
What will happen if your deadlines come to choke?
Just as same… the cat won’t care of that.

When shit happens, find a street light shine.
It’ll shine equally upon passers in haste.
What will happen if two of you burn out?
Just as same… you will be replaced.

When shit happens, take a second glance.
Raise your head above this box you placed your life in.
This world is too huge to crumble and to strife in
Your little battles and self-pity dance.

What will happen if everything goes wrong?
If you lose even the last bit of hope?
The park, the cat, and the street light will be there,
Just as same, you’ll all have to cope.

When trees get cut, new sprouts will come to grow,
And cat’s kittens will grow bored of fiddling,
And lights will be placed in another row.
And as it goes you too will go on…

Reason

For one reason or another
I fear you’ll disappear…
And this fear is kind of bother
Yet it brings me anxious cheer.

For one reason or another
I never had and couldn’t brad,
I grew and ran and flew and swam
And never tough I’d give a damn.

So when I fear you’ll disappear
It must mean that I like you here,
If you keep on showing up,
Well… Also will this stupid fear.

And for no reason, and no other,
When you’re here I hold my breath,
Feels like being ocean water
Bringing waves of life and death,

For good reason, then another
I’m leaving all my comfort zones .
When I thought I can’t go further
I was first to end the calls.

Then I stopped in calming silence
And I looked with sight so clear:
How my dreams have shaped your outlines,
Certainly you’ll disappear!

Then a tough came, fun and silly
What if it’s the other way?
If you somehow sketched my daydreams?
If you might just choose to stay?

But us dreamers have our reasons
To contain our inner fool.
For one reasons or another
You must have your reasons too.

Želja

Želim da želim da te zaboravim,
Ti besni divlji dečače.
Tebe što umeš da se rveš ali ne umeš da primiš dodir.
Želim da želim da te ostavim na miru,
Ti prašnjavi putniče trnovitih staza,
Tebe što vidiš ceo svet, al ne i sebe od okulara.
Želim da želim da te pustim da bodeš,
Ti mali ježu što skupljaš lišće,
Tebe kome je slatko da boliš,
Ali kriješ srce koje miriše na žvaku.
Da, zaista želim to što želim,
Ali ne volim nedovršene stvari,
Ja tebe nikad ni dotakla nisam,
Jer igrali smo fer ustvari.
Valjda sam želela i da te volim.
A ljubav nikada nije fer.

Razašinjave usne

Usna se pocepala na mestu tvojih ugriza,

I malo stvari plaši me koliko takva navika,

I malo stvari uživam koliko krv tog poljupca,

Na malo stvari pomislim kad prođe im rok trajanja.

 

Brzo sam te popila – alavo i namerno,

Jer nikad nisam žeđala čemerno i kameno,

Al moj se svet sad sveo sav na privatno i kamerno,

Pa tvoja mala predstava igrala je s’ namenom.

 

I sad sam se probudila u redu praznih stolica,

Dok nešto sam sanjarila, publika je otišla,

I boli me što žeđam sad pa čak i lica pogrešna,

I bode me ta misao da moram biti strpljiva.

 

Jer zvala sam i slala sam poruke i glasnike,

A u svemu našla sam tek tvoje prste pipave,

I nameru da pokažeš da ljudsko biće slabo je,

A ponešto o tome znam kad usna se razašinje.

 

Al zato reči pomaljam sa donje usne krvave,

I ponovo sam stamena u pesmu kad te zarobe,

Jer mene nisu stihovi nikad oslobodili,

Tek za zemlju vezali kad mašta s’ Vragom poleti.

 

Omladinski rad ovih dana…

Gledam njihove mlade oči uprte u ekrane,

Učim ih da je nebo to što meri noći i dane,

Učim ih šta je ticati, i šta to ne znači sticati,

A oni će na to da ne valja previše se isticati.

Kažu kad promoliš glavu iz mase, neko će je odrubiti,

A ja ih pitam kako misle ikad nebo poljubiti

Ako je cilj promoliti nos?

Ko im je odseako krila?

I ogoleo heroje?

Ko ih je uporno učio da ćute i da se boje?

I ne mogu da razumem mladost koja nije ljuta,

Koja nije strastvena, snažna… bez ideala i bunta.

I kažem im da jesu krivi oni što su nas sputali,

Ali kad konačno dođu po nas, to je zato što smo ćutali.

No brinuti za takve pesme nije baš in ovih dana…

Al pobeda je kad se par očiju udalji od ekrana…

I nestane duboko u sebi.

Balerina na vetru

U ovom multiverzumu postoji univerzum u kome duvaju vetrovi i dokle oko doseže ne postoji ništa. Ništa osim jednog stuba. Na tom stubu, na vrhovima prstiju svoju piruetu održava balerina iz muzičke kutije. Ona se se obazire na vetrove, i nije joj bitno da li su oči zatvorene ili otvorene. Svejedno joj nije dozvoljeno da zaspi.

Zašto se odupire naletima vetra? Na njenim leđima usnule su zvezde. Ona ih nikad neće videti jer joj počivaju na leđima. Njihova toplina je tek ponekad podseti da su tu. No njen posao je da ih drži što bliže onome što smatra nebom. Čisto za slučaj da se naglo probude i polete, i taj unevrzum svedu na nebeski svod koji će se ogledati u tvojim očima.

Kakva tužna i okrutna sudbina za jednu tako malu figuru. Odakle mi to da ona uopšte postoji? Možda sam je ja ovom pričom otelotvorila? Izvini balerino, nije mi bila namera. Hajdemo iz početka.

U ovomm multiverzumu postoji univerzum u kome duvaju vetrovi i dokle oko doseže ne postoji ništa. Ništa osim jednog stuba. Na tom stubu, na vrhovima prstiju svoju piruetu održava balerina iz muzičke kutije. Ona na leđima krije zvezde koje treba razbacati po celom svemiru, no koliko god snažni, vetrovi ne mogu da ih dotaknu. I tako silni i snažni ostaju kao deca kojima je slatkiš skoro na dohvat ruke, samo kad bi porasla još koji santimetar. Vetrovi su svakim promašajem sve tužniji, i svakim naletom gube snagu i posustaju.

Ni ovo ne valja. Kako ponižavajuća sudbina za jednu tako neshvaćenom silu. Idemo opet.

U ovom multiverzumu rađa se jedan univerzum svaki put kad dotaknem tipku na tastaturi. Tamo duvaju vetrovi i dokle oko doseže ne postoji ništa. Ništa osim jednog stuba. Na tom stubu, na vrhovima prstiju svoju piruetu održava balerina iz muzičke kutije. Ona na leđima krije zvezde koje treba razbacati po celom svemiru, i čineći to drži ih blizu onoga što smatra nebom. Udari vetrova joj ne mogu ništa. A vetrovi? Oni bi da zvezde razbacaju po celom svemiru i zvezde svedu na nebeski svod. Ali to nikad nije išlo tako. Ima tu i jedan povetarac, on ne želi da razbaca zvezde, radije bi ih uzdigao tamo gde im je mesto. Priđe li taj povetarac balerini, ona će zaplesati sa njim, i svojim elegantnim ali strastvenim pokretima posejati zvezde tamo gde pripadaju. Iz njih će rasti sazvežđa i planete i svetovi. U njima ćemo rasti ti i ja.

Izvini, nisam te videla

U šarama mog irisa tragovi su mirisa

i predpostavka reljefa što pod kožom izranja.

Uvek mi je trebalo tek jedno ogledalo

Da u njemu vidim svet, jer centar – mislih- to sam ja.

 

Dok tvrdim da te poznajem, da mogu tvoje obrise

Da oslikam na krilima leptira što izmiče,

Obara me spoznaja, da tvoja slika – to sam ja,

Da moje šture linije stvarno ti ne priliče.

 

Dok stojiš kao planina, ja stojim ti kod podnožja,

Tek sada tvoje vrhove dotiče mi zenica,

I pogled tvoj ni ne pamtim, tek tiha svetla, zvuk i dim –

U oku tvom sam tražila refleksiju svog Narcisa.

 

A visok si, i širok si, i dubok si, i stvaran si,

I mere i dimenzije ne mogu da te zarobe.

I nežan si, i snažan si, i vedar si, i mračan si,

I pogled moj ne domeće do rasta tvoje vizije.

 

I jesam se izvinila za reči i reakcije.

Al to su opet, sebično, tako stvari pogrešne,

Jer najgora je zabluda da u tebi sam važna ja,

A nisam te još spoznala dok izmakle su godine.

 

Sad bih samo ćutala i dotakla se skromnosti,

Dok iza snenih kapaka na suncu još se razvlačim.

Kad poletim i zaronim i potrčim i zastanem…

Nešto stičem utisak da to što sija jesi ti.

 

 

 

U momentu

One nedelje kada radim, večeri kad mi kuća miriše na kolače, popodnevni kad vozim biciklo sa osmehom toliko širokim da mi se bubice lepe na zube.
Sati koje provodim u učenju, jutra uz kafu, vesti i muziku. Vreme provedeno sa ljudima koji me vole i koje volim.
I onaj moment kada pomislim koliko je lepo što te se nisam setila satima, danima i nedeljama. Kako uspeš da u momentu obojiš sve što nikada nije bilo tvoje…

Pozitivni pesimizam

Njoj treba da čuje “biće bolje”. Ja sam bila njena osoba za to godinama. Nisam ni primetila kad sam počela da govorim “Biće nam mnogo gore pre nego što nam bude bolje.”. Tek sam sada povezala da je to moje novo “biće bolje” koje deprimira ljude. A koje meni donosi olakšanje. Jer verujem da je tačno, da je istina kojoj nećemo da gledamo u oko.

Verovala sam da će biti bolje 2006. godine, pa onda svake godine od tada. Verovala sam da će ova zemlja bez mene napraviti nešto dobro 2011, dok ja pravim pauzu od nje. Kada sam odlazila, mislila sam “od ovog ne može gore, može samo biti bolje kada se vratim”. Za samo jednu godinu, Srbija je degradirala koliko za prethodnih 10. Nema to veze sa političkom strukturom, niti ima veze sa bljutavim televizijskim rialiti programom, na kraju ni sa pojedinačnim skandalima koji opsedaju medije da se narod ne bi slučajno bavio bitnim stvarima.

Nema to veze ni sa neinformisanošću. Cela Evropa gori. Brazil gori. Raskrinkavaju se države i korporacije. “I što mi onda ne izađemo na ulicu?”, upitala je jedna divna devojka. Pričala mi je kako je besna jer ova sredina nema ni glavu ipo revolucije u sebi, i što stvarno bitni protesti okupe po dvadesetak umornih i beznadežnih ljudi.

“I šta onda?”, upitala sam je. Gledala me je začuđeno. “Skupiš i svih 9 miliona na ulici. Šta ćemo tražiti? Da se promeni nešto? Dobro. Tražićemo da se stane na kraj korupciji, da se pojednostave birokratske procedure, da se ne proda ili proda Kosovo, da svi imaju jednaka ljudska prava, da se povede računa o životinjama, da se smanji nezaposlenost…Sve je to ok. Ali imaš li ti ideju kako uraditi sve te stvari?”. Gledala me je kao nastavnicu koja će joj dati jedinicu na polugodištu. “Ne mislim da Srbija treba da izađe na ulice. U svakom slučaju, samo se organizuju ekskurzije u Beograd – tvoj predivni grad – polome se izlozi, unište se Terazije, ukradu se patike, viče se za promenama, dobije se obećanje da će se nešto promeniti… I ništa. Ja suviše volim tvoj grad da gledam kako mu to rade. Ne treba ovoj Srbiji još nemira i polomljenih izloga, niti budžetskih sredstava da se troši na obezbeđivanje takvih događaja. Ovoj zemlji treba mladih ljudi koji će znati KAKO mogu da se izvrše promene koje tražie i koji će ponuditi rešenje. Znaš li ti takve ljude ovde? Ja ih ne znam. Oni u našim nesrećnim generacijama ne postoje. Oni tek treba da se naprave. Mi treba da ih oblikujemo i vodimo. Ovde se ništa neće promeniti bez pametnih revolucionara koji neće urlati i paliti, već koristiti legitimne sistemske alate za promenu (koliko god to bilo teško). Takvi alati postoje jer je i samom sistemu interes da se unapređuje da ne bi slabio pasivnom pozicijom – ali smo mi praktično neinformisani o njima. Nije ni stvar u tome da politika to krije. Ne krije niko, ali ljude koji žele promene mrzi da čitaju zakone, a ljude koji čitaju zakone zapravo i ne zanimaju promene.”. Ćutala je zamišljena. Kao da joj ta linija misli nikad nije prošla kroz glavu. Stajala sam zatečena. Verovala sam da svim pametnim ljudima mora da je palo nešto takvo na pamet. Umorio me je moj monolog. “Ljudi ovde to još ne shvataju. Biće nam mnogo gore pre nego što nam bude bolje.”, rekla sam, a onda, posmatrajući njeno poraženo lice koje ne vidi izlaz iz svakodnevnih i najličnijih problema, shvatila sam da ne može da razume zašto je dobro da nam bude još gore. Mogla sam joj pričati kako je jedina razlika između ovoga danas i onog od pre par godine kada sam imala veru u boljitak – vera – koju smo kao nacija izgubili, zajedno sa ponosom, empatijom i još nekim bitnim stvarima koje nismo gubili ni kobnih devedesetih, i da se zarad promena iz mrtvila mora izaći, a to može jedino velikim lomom.

“Ali to nije loša stvar.”, rekla sam. “Na kraju će ipak biti bolje”. Kao ni mojoj majci, ni toj predivnoj devojci nije trebalo da čuje istinu (makar moju ideju istine). Trebalo joj je da čuje da će biti bolje, koliko god to neizvesno izgledalo. Jer “biće bolje” je pasivna odrednica, ne zahteva od tebe ništa. Ne moraš da se trudiš, menjaš, napreduješ – jednostavno da čekaš. Biće nam mnogo gore, pre nego što bude bolje – zahteva trajanje, snalaženje, borbu, emocije… To niko ne želi da čuje. Osim mene. Ja verujem da samo to može da pokrene Srbiju iz masovne apatije u kojoj verujemo da će biti bolje a ništa ne činimo povodom toga.